Do pre dvadesetak godina ključ je bio isključivo mehanički predmet, pa se problem zaključanog vozila rešavao bravarskim alatom, a rezervni ključ se pravio za pola sata i za male pare. Danas je situacija bitno drugačija, jer skoro svako vozilo proizvedeno u poslednje dve decenije ima imobilizator, dakle elektronski sistem koji dozvoljava paljenje samo ako računar u vozilu prepozna kodirani čip u ključu. To znači da se vozilo može otključati mehanički, a da i dalje ne može da se upali, jer je pitanje pokretanja motora odvojeno od pitanja otvaranja vrata. Kod novijih vozila sa sistemom bez ključa stvar je još složenija, jer se komunikacija odvija bežično i u više smerova, pa se ključ prepoznaje samo kada je u zoni oko vozila. Praktična posledica za vozača je vrlo jednostavna, dakle problemi sa ključem se više ne rešavaju improvizacijom, nego znanjem i opremom, a pogrešan potez ume da napravi štetu koja je višestruko veća od cene same intervencije.
Kada neko kaže da je zaključao ključeve u autu, iza toga se najčešće krije jedan od pet potpuno različitih problema, a svaki traži svoje rešenje. Prvi je klasično zaključavanje ključa u vozilu, dakle ključ je unutra, a vrata su zatvorena. Drugi je ispražnjena baterija u ključu, gde vozilo ne reague na dugme i kod sistema bez ključa ne prepoznaje ključ, iako je ključ u ruci. Treći je izgubljen ili ukraden ključ, dakle situacija u kojoj rezerva ili postoji negde kod kuće ili ne postoji uopšte. Četvrti je polomljen ključ, često prelomljen u bravi ili sa slomljenim mehaničkim delom u kućištu. Peti su kvarovi na samom vozilu, dakle otkazala centralna brava, ispražnjen akumulator vozila zbog koga se komande ne pokreću, ili zaglavljena brava. Pošto se rešenja bitno razlikuju, prvi razgovor sa službom koja izlazi na teren uvek počinje pitanjem šta se tačno dogodilo, jer se prema odgovoru bira i oprema i pristup.
Pre nego što se zaključi da je nešto pokvareno, vredi proći kroz nekoliko provera koje rešavaju veliki broj slučajeva. Prvo se proba drugi ključ, ako postoji, jer se time odmah razdvaja problem u ključu od problema u vozilu. Drugo se proverava da li se vozilo otvara mehanički, jer velik broj daljinskih ključeva u sebi krije sakriveni mehanički deo koji se izvlači pritiskom na malo dugme, a brava na vratima vozača često je skrivena ispod ukrasnog poklopca koji se skida. Treće se gleda da li je problem u bateriji, jer ključ sa slabom baterijom radi samo iz neposredne blizine ili povremeno, i to je siguran znak da je zamena baterije potrebna. Četvrto se proverava akumulator vozila, jer ako su svetla slaba i centralna brava ne reaguje ni iznutra, problem nije u ključu nego u napajanju. Ove četiri provere traju nekoliko minuta i vrlo često sprečavaju nepotreban poziv, a kada ništa od toga ne pomogne, informacija koju ste prikupili ubrzava intervenciju.
Ovo je situacija koja iznenadi mnoge vlasnike modernih vozila, jer deluje da bez ključa koji radi nema pomeranja sa mesta. U stvarnosti su proizvođači predvideli upravo taj scenario i skoro svako vozilo sa sistemom bez ključa ima rezervni način prepoznavanja, dakle mesto na koje se ključ prisloni da bi ga vozilo očitalo iz neposredne blizine. Kod jednih modela to je udubljenje u držaču za čaše ili u pretincu, kod drugih se ključ prislanja uz samo dugme za paljenje, a kod trećih uz određenu tačku na stubu volana. Postupak je opisan u uputstvu za vozilo i vredi ga pročitati pre nego što zatreba, jer se u tom trenutku najčešće ne stiže da se traži. Isto važi i za otvaranje vrata, gde se koristi mehanički deo ključa. Baterija u ključu je po pravilu standardna dugmasta ćelija koja se menja za nekoliko minuta, a preporučuje se preventivna zamena na svake dve do tri godine, jer se problem uvek javlja u najgorem trenutku.
Ovo je najvažniji deo teksta i razlog zbog koga se ova usluga uopšte poverava profesionalcima. Metode koje su nekada bile uobičajene, dakle žica provučena između stakla i gume, klin zaboden u ivicu vrata i slično, kod savremenih vozila prave štetu koja se ne vidi odmah. U vratima se danas nalaze bočni vazdušni jastuci i njihovi senzori, električne instalacije, moduli centralne brave, mehanizam podizača stakla i osetljive zaptivke, pa nespretno uguran alat lako preseče kabl, deformiše mehanizam ili ošteti zaptivku, posle čega vrata propuštaju vodu i vetar. Kod nekih vozila se nespretnim potezanjem unutrašnje ručice aktivira zaštita protiv obijanja, pa se sistem zaključava dodatno. Uz to, ostaju vidljive posledice, dakle udubljenja na okviru vrata i ogrebotine na laku, koje se popravljaju u limarskoj radionici. Zbog toga profesionalci koriste opremu koja je za to napravljena, dakle vazdušne jastuke koji ravnomerno razmiču okvir bez trajne deformacije i duge alate za precizno delovanje unutar kabine, uz zaštitu ivica.
Kod potpunog gubitka ključa problem se rešava u dva odvojena koraka, i vlasnicima je najkorisnije da to znaju unapred. Prvi korak je otvaranje vozila i to je najmanji deo posla. Drugi je izrada novog ključa, koja podrazumeva i mehaničko sečenje po šifri brave i elektronsko kodiranje čipa da bi ga imobilizator prihvatio, a to se radi opremom koja komunicira sa računarom vozila. Kod velikog broja modela je za taj postupak potrebno da vozilo bude u servisu ili kod specijalizovanog majstora, pa je čest ishod da se vozilo prevozi na platformi, jer se ne može upaliti. Za kodiranje se po pravilu traži dokaz o vlasništvu, dakle saobraćajna dozvola i lična isprava, i to nije komplikovanje procedure nego zaštita vlasnika. Kod pojedinih marki se, ako je izgubljen jedini ključ, preporučuje ili zahteva ponovno kodiranje svih ključeva, kako izgubljeni ključ više ne bi mogao da pokrene vozilo, i to je detalj koji vredi zatražiti iz bezbednosnih razloga.
Kada se vozilo mora prevesti do servisa radi kodiranja, javlja se tehnički detalj koji laici ne očekuju. Vozilo bez ključa najčešće ima blokiranu bravu volana, dakle upravljač je zaključan, a menjač kod automatika ostaje u položaju za parkiranje, pa se točkovi ne okreću. To znači da se takvo vozilo ne može jednostavno gurati ni vući, nego se utovaruje na platformu uz pomoć vitla i, po potrebi, uz kolica koja se podvlače pod točkove. Kod vozila sa elektronskom parkirnom kočnicom situacija je slična, jer se kočnica ne može otpustiti bez napajanja i bez pristupa komandama. Zbog toga se pri pozivu obavezno navodi da se vozilo ne otključava i ne pali, kao i da li su točkovi blokirani, jer se prema tome bira vozilo koje izlazi na teren. Kada se ta informacija kaže odmah, intervencija se završava iz prvog puta.
Ovo je jedini scenario u kome se pravila menjaju i u kome se ne čeka. Zatvoreno vozilo se na suncu zagreva izuzetno brzo, a temperatura u kabini u letnjim danima za nekoliko minuta dostiže vrednosti koje su opasne po život, naročito za malu decu i životinje, koje se pregrevaju znatno brže od odrasle osobe. U toj situaciji se odmah poziva sto devedeset dva ili sto devedeset tri i jasno se navodi da je dete zaključano u vozilu, jer se takav poziv tretira kao hitan. Dok pomoć stiže, vozilo se zaklanja od sunca svime što je pri ruci, a prati se stanje deteta. Ako se stanje pogoršava, razbijanje stakla je opravdan potez, i to stakla koje je najdalje od deteta, uz zaštitu očiju i ruku. Šteta na staklu se popravlja za nekoliko sati, a posledice pregrevanja se ne popravljaju. Iz istog razloga se dete i životinja nikada ne ostavljaju u vozilu ni na minut, čak ni sa odškrinutim staklom, jer se najveći broj ovakvih slučajeva dogodio ljudima koji su mislili da se vraćaju odmah.
Zimi se javlja poseban problem, dakle brava ili zaptivke koje su se zaledile, i tu se prave dve tipične greške. Prva je polivanje toplom vodom, koje trenutno pomaže, ali se voda odmah ponovo zaledi i to u većoj količini, a kod stakla nagla promena temperature može izazvati pucanje. Druga je zagrevanje ključa otvorenim plamenom, čime se oštećuje ključ, a kod ključeva sa elektronikom i njena unutrašnjost. Ispravno rešenje je namensko sredstvo za odmrzavanje brava, koje se ubrizga u cilindar i deluje u roku od minuta, ili zagrevanje ključa u ruci i strpljivo, blago pomeranje bez sile, jer se ključ pri forsiranju lako prelomi u bravi. Kod zaleđenih zaptivki se vrata ne otvaraju naglo, jer se guma trajno pocepa, nego se ivica po ivica odlepljuje. Prevencija je jednostavna, dakle jednom u sezoni se zaptivke premažu sredstvom za gumu, a brave se povremeno tretiraju sredstvom koje istiskuje vlagu.
Uz sistem bez ključa pojavila se i nova vrsta rizika o kojoj vozači kod nas malo znaju. Reč je o tome da se signal ključa koji stoji u hodniku ili u blizini ulaznih vrata može uhvatiti i pojačati, pa vozilo koje je parkirano ispred kuće prepozna da je ključ u blizini, otključa se i dozvoli pokretanje. Zbog toga se preporučuje nekoliko jednostavnih mera. Ključ se ne ostavlja u hodniku, kod ulaznih vrata i uz prozor, nego dublje u stanu, a kod vozila sa ovim sistemom se koristi zaštitna futrola koja blokira signal. Kod nekih marki postoji i mogućnost da se funkcija bežičnog prepoznavanja privremeno isključi, najčešće kombinacijom pritisaka na dugmad, i to se proverava u uputstvu. Uz to i dalje važe osnovne mere, dakle mehanička zaštita i parkiranje na osvetljenom i pregledom mestu. Ovo nije razlog za paniku, ali jeste razlog da se ključ ne ostavlja tamo gde je najpraktičnije.
Najveći deo problema opisanih u ovom tekstu ima jedno vrlo jeftino rešenje, a to je postojanje ispravnog rezervnog ključa. Kada rezerva postoji, zaključan ključ u vozilu se rešava odlaskom po drugi ključ, izgubljen ključ se rešava izradom novog bez hitnje i uz normalnu cenu, a polomljen ključ ne zaustavlja dan. Kada rezerve nema, svaka od tih situacija postaje hitan slučaj sa znatno višim troškom. Zbog toga se preporučuje da se rezervni ključ napravi dok postoji original, jer je izrada kopije po postojećem ključu neuporedivo jednostavnija i jeftinija od izrade ključa iz nule. Rezervni ključ se ne drži u istoj torbi ni u istom džepu kao original, nego kod kuće na dogovorenom mestu ili kod osobe od poverenja. Kod polovnih vozila se pri kupovini uvek pita koliko ključeva postoji i traži se predaja svih, jer se dešava da prethodni vlasnik zadrži jedan.
Poziv za intervenciju je znatno brži i tačniji kada se unapred pripremi nekoliko podataka. Prvo, marka, model i godište vozila, jer se prema tome zna kakav je sistem zaključavanja i kakva oprema treba. Drugo, tačan opis situacije, dakle da li je ključ unutra, izgubljen, polomljen ili ne radi. Treće, da li postoji rezervni ključ i gde se nalazi. Četvrto, tačna lokacija vozila, uključujući podatak da li je u dvorištu, u podzemnoj garaži ili na parkingu, jer to određuje pristup. Peto, da li se vozilo može otključati mehanički i da li reaguje na bilo šta. Šesto, da li je unutra dete, životinja ili nešto što ne trpi odlaganje, jer se takvi pozivi tretiraju kao hitni. Uz te podatke ekipa dolazi sa pravom opremom i posao se najčešće završava iz prvog puta, bez oštećenja i bez nepotrebnog čekanja, a to je i jedini ispravan način da se ova vrsta problema reši.